INTERVJU: Zoran Marinković, Bjesovi

NEKO MOŽE I ONAKO, A JA ETO TAKO

Više od pola decenije nakon izlaska albuma Sve što vidim i sve što znam, snažne zbirke pesama o veri u Boga, Bjesovi su se, u izmenjenom sastavu, oglasili novim izdanjem. Objavljen je album Na živo, kolekcija snimaka sa koncerta održanog u matičnom Gornjem Milanovcu u martu 2002. Reč prekretnica je nešto što se gotovo podrazumeva kada su pitanju retki, ali krupni, diskografski koraci ove grupe, čija je najupadljivija odlika sposobnost da izdrži velike promene. Sveže izdanje, četvrto u razuđenoj karijeri benda obeleženoj na izgled nelogičnim obrtima, bilo je povod za elektronsku prepisku sa Zoranom Marinkovićem koji je, za razliku od dugogodišnjeg saradnika Gorana Marića, odlučio da nastavi da peva rock i (p)ostane jedini frontman Bjesova.

OK: Šta se dešavalo sa Bjesovima u periodu između objavljivanja albuma Sve što vidim i sve što znam i prošlogodišnjih nastupa? Bjesova dugo nije bilo u javnosti; da li je bend za tebe stalno postojao u vreme tog zatišja?

Zoran: Nekih pola godine posle izlaska Sve što vidim i sve što znam, grupa je stala sa radom. U to vreme, mislio sam da je taj prekid u kontinuitetu najverovatnije i kraj za grupu, zato što sve što sam tada video i znao nije moglo nikako da svari zajednički suživot, kroz slobodu shvaćene moderne umetnosti i kroz instituciju hrišćansko-pravoslavne crkve, u meni i Goranu sveže inicirane vere. Te dve situacije sam u sebi pomirio, u meri dovoljnoj da rektiviram grupu ubrzo posle petooktobarske "kontrarevolucije". Uz mene su se u grupi od starih članova našli Zoran Filipović koji je bio u Bjesovima od osnivanja i Miroslav Marjanović, bubnjar sa bezimenog ili istoimenog, u svakom slučaju, drugog po redu izdanja grupe. Sa njima i sa mnom sam sačuvao vezu sa onim što je bilo pre, da bi pravilno utemeljeni, a sa novim članovima, basistom Draganom Arsićem i gitaristom Slobodanom Vukovićem, mogli ispravno da krenemo dalje.

Da li bi sadašnju inkarnaciju grupe nazvao nastavkom, povratkom ili novim početkom Bjesova?

Bjesovi sa svakim svojim novim albumom, neko bi rekao, prave radikalan koncepcijski zaokret, grubo raskidajući sa onim od pre i radosno objavljujući novu vest. U stvari, svaki od tih unikatnih albuma je za grupu predstavljao novi početak, jer se rađao posle prethodnog izdanja sa pauzom od taman toliko godina koliko nam je bilo potrebno da se duboko obremo u novoj životnoj fazi i da ispišemo novu stranicu u dnevniku našeg odrastanja, pa mislim da bi u tom svetlu bilo najprirodnije videti i ovu sadašnju inkarnaciju grupe. Naravno da postoje i drugi podteksti cele ove priče, i ja neke znam, neke osećam, a neke, svestan sam, ne mogu dokučiti... U stvari, ta širina umetnosti same, a naročito muzike me je od mog prvog susreta sa njom i najviše osvojila i učinila da budem njen zahvalni rob do dana današnjeg!

Bjesovi su ranije posedovali veoma moćnu ravnotežu između tvoje hiperaktivnosti i Goranove površinski smirene, meditativne snage. Grubo rečeno, ti si bio ekstrovertna, a on introvertna strana jedne, ipak jedinstvene, poetike. Sada si sam na mestu glavnog vokala. Doživljavaš li sada grupu ličnije?

Muzika i omoti Bjesova su na novom (Na živo) kao i na prethodnim albumima grupe uglavnom bili moji. Tekstove pesama smo do ovog albuma Goran i ja radili zajedno ili zasebno, ali količinski prilično ravnopravno. Iz svega ovoga se može videti da je poetika grupe dobrim delom nastala iz mog ličnog stava, koji mi je pre par godina rekao da se sve što sam video i znao u vreme trećeg albuma razlikuje od onoga što vidim i znam sad. Te razlike su bile male, ali za moj životni koncept vrlo bitne, a za reanimiranje grupe više nego dovoljne. Naravno da je prvi čovek koga sam pozvao na novo putovanje bio Goran, ali on nije više želeo da se bavi rok muzikom, jer je još uvek, i još dublje bio u priči od pre. Upisao je čak i studije teologije, a i lavovski se potrudio oko Pesama iznad istoka i zapada. Ipak, inteligentan, mudar, sa od većine Ijudi razvijenijim šestim čulom, Goran "blagosilja" moja nastojanja i tako je grupa ponovo rođena. Bez obzira što su Bjesovi, da još jednom ponovim, oduvek i dobrim delom bili moja lična priča, oni su uspostavili i gomilu svojih pravila od kojih ja ne smem, a i ne želim odstupiti.

Mnogi su se čudili kada su ustanovili da je pravoslavlje ne samo dominantna, već i sveprožimajuća tema na Sve što vidim i sve što znam. Osećaš li sada potrebu da govoriš o tome, ili želiš da prepustiš slušaocima da bez tvojih naknadnih objašnjenja donose svoje sudove o duhovnosti grupe, makar oni bili pogrešni? Plašiš li se banalizacije Bjesova?

Na Sve što vidim... pravoslavlje jeste bilo ta inicijalna kapisla pomoću koje smo progovorili sa Bogom, i o Bogu, i tekstovi na tom albumu svedoče našu usamljenost bez Njega, našu potragu za Njim, našu radost zbog udostojenja saznanjem da On postoji, ali istovremeno, na tom izdanju, mi Boga zovemo Mirom, Istinom, Radošću, a ne Hristom, Jehovom, Alahom... Da budem jasniji, ja sam se tada osećao vernikom PRAVOSLAVNE veroispovesti i ta svest u meni, iako nova i mlada, je bila tu negde po snazi sa svešću da skoro da sam došao do suštine umetnosti. Rat između ove dve životne vizije kod mene je bio relativno kratak, ali surov. Prva bitnija bitka se odigrala prilikom realizacije Sve što vidim... i to na dva nivoa. Na prvom nivou sukoba (umjetnosti protivu vjere) naš treći album se je mislim, ipak više ostvario na teritoriji umetnosti, ali predivno obojene, skoro potpuno prekrivene dertom i srećom mašika pred ašikom. Na drugom nivou, ovaj put građanskog rata između ortodoksnijeg i manje ortodoksnog Ortodoksa, u početku je izgledalo da će se povući onaj tvrđi, ali je taj isti u sledećoj turi sukoba nemilosrdno rasturio Bjesove, mislim moju grupu, bend...

Nova pesma "Čak i da mogu", sa stihovima - Nikad neću sve uspeti da smirim moje demone, čak i da mogu neću sve - deluje kao velik i dobro promišljen korak; imam utisak da se kroz nju udaljavaš od Sve što vidim i sve što znam. Smatraš li da je hrišćanstvo, kom su se Bjesovi na Sve što vidim i sve što znam potpuno predali, zapravo jedan vid eskapizma?

ESKAPIZAM(eng.) bekstvo iz stvarnog života, izbegavanje odgovornosti... Pa ne znam baš... Definitivno, puteva do istine bi moglo biti na broj toliko koliko je živelo, koliko sad ljudi živi, i koliko će ih se tek roditi... Mislim, neko može i onako, a ja eto tako. Hoću reći da svako vreme nosi svoje breme, a i ono sa patkom i njegovim zadatkom (Svaki patak ima svoj zadatak!)...

Većina bendova iz Srbije obično se vezuje, svojom voljom ili ne, za neki širi kontekst u okviru domaćeg rocka. Sa Bjesovima to nije slučaj. Publika Bjesova je, stoga, vrlo šarolika - slušaju vas, recimo, veoma mladi "metalci", ali i "elitisti" koji inače retko posežu za izdanjima domaćih grupa. Imaš li uopšte potrebu da porediš Bjesove sa drugim bendovima, domaćim ili stranim?

U svakom pitanju ti imaš i nekoliko potpitanja, pa da bih ti na svako odgovorio onako pravo, trebalo bi mi za to stvarno puno vremena... Ukratko, Bjesovi zaista imaju šaroliku publiku; što se tiče poređenja, mogu ti reći da sam do mnogih saznanja i ideja došao poredeći se tj. komunicirajući sa drugim osobama, preko njihovih dela a i lično. Dok sam studirao slikarstvo na F.L.U. u Beogradu nikad mi nije smetala gužva u klasi. Naprotiv, voleo sam da predložim, da saslušam, da pitam...

Koliko su konkretni planovi za budućnost Bjesova?

Nepošteno bi bilo sa moje strane da tebi i Ijudima koji budu čitali ovaj intervju složim onu klasičnu, očekivanu i politički korektnu priču o ne znam nekakvim koncertima, o spremanju novih pesama, a da ipak ne kažem da je teško i preteško baviti se ovim vidom umetnosti u jednoj maloj zemlji, siromašnoj i zaglupljenoj, do nepopravljivosti uniženoj od strane bednika i spolja i iznutra, i od pre a i od danas, a koji sve što rade, rade samo za svoj lični interes, a u slavu MOĆI I NOVCA, jedinih Bogova koje oni znaju i priznaju.

Ono što se danas, ispostavlja se - sa nepomućenim dostojanstvom, zove Bjesovi odabralo je veoma zgodan način da obznani i ovekoveči svoje postojanje. Koncertni album Na živo, koji sadrži "upicanjene" snimke izvedaba sedam ranije objavljenih pesama i tri potpuno nove pesme, pametan je put da se nagovesti odnos između kontinuiteta i diskontinuiteta u radu grupe. Album se, uslovno, može podeliti na dve "strane". Prva je sazdana od verzija pet  mračnih gromada sa drugog albuma benda. Ona počinje monumentalnom "U osvit zadnjeg dana", pesmetinom koja deli naslov sa mladalačkim ostvarenjem Bjesova, prvim albumom, koji nema svoje izaslanike na ovoj kolekciji, a završava se grotesknom "Ne budi me", pesmom u kojoj je intimni horor stvaralaštva Bjesova iz prve polovine devedesetih godina prošlog veka dosegao najdublji ponor. Skrušeni urlik "Kada legnem, ne budi me - ubij me dok spavam" je nezgrapan rez koji, međutim, neće dugo smetati slušateljstvu novog izdanja Bjesova jer, nakon što utihne feedback kroz koji ta numera ispušta, čini se, poslednje kapi volje za životom, bez mnogo oklevanja otpočinje drugi deo albuma - ni manje ni više nego numerom "Raduj se".
Materijal sa albuma Sve što vidim i sve što znam (Raduj se, u "apdejtovanoj" varijanti, i špijunsko-jevanđelska "Sve će se doznati") ubrzo ustupa mesto novim kompozicijama, od kojih je prva, "Čak i da mogu", ključna za ovo izdanje. Reč je o odlučnom, silovitom skoku, koji snažno nagoveštava samu uzavrelu srž ovog benda. Preostale dve nove pesme, raspomamljena "Čekam dan" i meditativna "Kiša", proširuju prozor kroz koji Bjesovi proviruju u budućnost.
Zvuk koncerta je bio podvrgnut pažljivom studijskom "retuširanju" koje je, evidentno, uključivalo naknadno snimanje čitavih deonica. To Bjesovima, međutim, ne treba zameriti, jer prioritet ovog izdanja i nije upoznavanje auditorijuma sa neospornom koncertnom snagom grupe. Na živo je prvenstveno precizna rekapitulacija prošlosti, sa pogledom na sada, i otvorenim završetkom.

A.M.